


Edit:
На втори прочит май просто си е свършил няква глава и си се радва човечецът.
Още тук, в първия абзац от първата глава, според мен се съдържа ядката на цялата сюжетна линия на Старките. Ще обясня защо накрая.The morning had dawned clear and cold, with a crispness that hinted at the end of summer. They set forth at daybreak to see a man beheaded, twenty in all, and Bran rode among them, nervous with excitement. This was the first time he had been deemed old enough to go with his lord father and his brothers to see the king’s justice done. It was the ninth year of summer, and the seventh of Bran’s life.
Осъденият на смърт е може би дивак – страховито създание, слуга на демони, приятел на чудовища, ако трябва да вярваме на приказките на Старата Нан. Само дето ние не трябва. Разказите на Старата Нан са толкова наблъскани с ужасни престъпления срещу човешкия морал (пият кръв?!? крадат момиченца?!? спят с Други?!?!?!!?111) и се леят с толкова осезаем ритъм и алитерации, че не може да не ни напомнят, че Бран е някакъв хлапльо. Но не може и да не ни привлекат с красноречието си: "Ууууу, ужас!... Разкажи ми още!" (пък и четем епично фентъзи, защо историите на баба да не са *самата истина*?)The man had been taken outside a small holdfast in the hills. Robb thought he was a wildling, his sword sworn to Mance Rayder, the King-beyond-the-Wall. It made Bran’s skin prickle to think of it. He remembered the hearth tales Old Nan told them. The wildlings were cruel men, she said, slavers and slayers and thieves. They consorted with giants and ghouls, stole girl children in the dead of night, and drank blood from polished horns. And their women lay with the Others in the Long Night to sire terrible half-human children.
Дъхът на коне и хора дими в студа. Лек вятър духа откъм входа на укреплението. Знамето на Старките се вее, вълкът на него сякаш търчи по леденото поле. Роб, Джон и Бран седят неподвижни на конете си. Почти архитектурната картинност, комбинацията от движение и неподвижност, е нарушена само от влаченето на затворника. Бран се мъчи да изглежда по-голям, отколкото е, опитва се да се *направи* мъж, преструвайки се, че вече е виждал всичко това. Той не просто *би могъл* да го направи, той *го* прави. Или поне се опитва – да не забравяме нервното му вълнение.The breath of man and horse mingled, steaming, in the cold morning air as his lord father had the man cut down from the wall and dragged before them. Robb and Jon sat tall and still on their horses, with Bran between them on his pony, trying to seem older than seven, trying to pretend that he’d seen all this before. A faint wind blew through the holdfast gate. Over their heads flapped the banner of the Starks of Winterfell: a grey direwolf racing across an ice-white field.
Ето го и Едард – неподвижен на коня си, с раздвижена от вятъра коса (подвижност и неподвижност). Брадата му побелява – той изглежда по-възрастен от своите 35. Или ако се върнем на предния абзац – това, което Бран се опитва да бъде, Едард просто *е*. Корелацията между Бран и Едард не е единствената. Едард никак не прилича на мъжа, който вечер пред огъня тихо разказва за епохата на героите и децата на гората – така както осъденият никак не прилича на страшните хора от бабините истории. Фантастичното тук обаче е с уклон към: "Ееееех, че хубаво! Разкажи ми още!", много по-лаконично, тихо – фразите "епоха на героите" и "децата на гората" имат място да подишат във въображението ми, а не се гонят като бесни, подобно на страшните истории на баба. Едард е свалил лицето на Татко и е сложил това на лорд Старк. Подобен образ, директен, буквален, дори наивен може би, е естествен за мисленето на седемгодишно момче. И по-важното: лорд Едард в този миг се е превърнал от фигура на обич и възхищение във фигура на респект и леко страхопочитание, с мрачен поглед в очите. Още една рязка крачка (рязка, защото за Бран баща му не просто е в някаква степен различен от човекът с приказките край огнището, той е *напълно* различен, с друго лице) в посока от усещане за желание към усещане за дълг (за Бран и за мен като читател).Bran’s father sat solemnly on his horse, long brown hair stirring in the wind. His closely trimmed beard was shot with white, making him look older than his thirty-five years. He had a grim cast to his grey eyes this day, and he seemed not at all the man who would sit before the fire in the evening and talk softly of the age of heroes and the children of the forest. He had taken off Father’s face, Bran thought, and donned the face of Lord Stark of Winterfell.
Някой пита, някой отговаря. Привидно няма значение за повествованието, защото няма значение за Бран, който е твърде развълнуван, за да запомни казаното. Този момент обаче е важен, защото осъденият е не кой да е, а Гаред от пролога – един от тримата братя от Нощната стража, които срещат Другите в гората отвъд Вала. Ще се върна на него по-нататък.There were questions asked and answers given there in the chill of morning, but afterward Bran could not recall much of what had been said. Finally his lord father gave a command, and two of his guardsmen dragged the ragged man to the ironwood stump in the center of the square. They forced his head down onto the hard black wood. Lord Eddard Stark dismounted and his ward Theon Greyjoy brought forth the sword. “Ice,” that sword was called. It was as wide across as a man’s hand, and taller even than Robb. The blade was Valyrian steel, spell-forged and dark as smoke. Nothing held an edge like Valyrian steel.
Екзекуцията представлява кралската справедливост. Тя е ритуал и лорд Старк няма как да забрави това. Връчването на ръкавиците (привидно незначителен детайл, но служи за подчертаване на ритуалността, която както представлява преди всичко бавна, тържествена последователност от действия); думите; вдигнатият меч. Паузата, в която се вмъква репликата на Джон и реакцията на Бран.His father peeled off his gloves and handed them to Jory Cassel, the captain of his household guard. He took hold of Ice with both hands and said, “In the name of Robert of the House Baratheon, the First of his Name, King of the Andals and the Rhoynar and the First Men, Lord of the Seven Kingdoms and Protector of the Realm, by the word of Eddard of the House Stark, Lord of Winterfell and Warden of the North, I do sentence you to die.” He lifted the greatsword high above his head.
Bran’s bastard brother Jon Snow moved closer. “Keep the pony well in hand,” he whispered. “And don’t look away. Father will know if you do.”
Bran kept his pony well in hand, and did not look away.
His father took off the man’s head with a single sure stroke. Blood sprayed out across the snow, as red as surnmerwine. One of the horses reared and had to be restrained to keep from bolting. Bran could not take his eyes off the blood. The snows around the stump drank it eagerly, reddening as he watched.
Усещането за спектакъл (може би не за Бран, но със сигурност за мен) се подсилва от реакцията на простака Грейджой. Напрежението между спектакъла и дълга пак си личи в репликата на Джон. Осъждане на забавлението, което екзекуцията може да предложи, похвала за добре изпълнен дълг. Напрежението е разрешено временно в полза на дълга. Бран изтрезнява. И тогава, разбира се, последиците от видяното започват да си проправят път у него. По-студено е, макар да няма причина. Не само кончето на Бран с мъка следва събратята си.The head bounced off a thick root and rolled. It came up near Greyjoy’s feet. Theon was a lean, dark youth of nineteen who found everything amusing. He laughed, put his boot on the head, and kicked it away.
“Ass,” Jon muttered, low enough so Greyjoy did not hear. He put a hand on Bran’s shoulder, and Bran looked over at his bastard brother. “You did well,” Jon told him solemnly. Jon was fourteen, an old hand at justice.
It seemed colder on the long ride back to Winterfell, though the wind had died by then and the sun was higher in the sky. Bran rode with his brothers, well ahead of the main party, his pony struggling hard to keep up with their horses.
Размяната между Роб и Джон добавя още една точка върху оста "желание-дълг".The deserter died bravely,” Robb said. He was big and broad and growing every day, with his mother’s coloring, the fair skin, red-brown hair, and blue eyes of the Tullys of Riverrun. “He had courage, at the least.”
“No,” Jon Snow said quietly. “It was not courage. This one was dead of fear. You could see it in his eyes, Stark.” Jon’s eyes were a grey so dark they seemed almost black, but there was little they did not see. He was of an age with Robb, but they did not look alike. Jon was slender where Robb was muscular, dark where Robb was fair, graceful and quick where his half brother was strong and fast.
Robb was not impressed. “The Others take his eyes,” he swore. “He died well. Race you to the bridge?”
“Done,” Jon said, kicking his horse forward. Robb cursed and followed, and they galloped off down the trail, Robb laughing and hooting, Jon silent and intent. The hooves of their horses kicked up showers of snow as they went.
Бран не може да последва устрема на братята си (във всеки смисъл на думата) и затова кара на собствената си скорост. Започва да мисли. Очите на осъдения, стихващият смях на Роб и тишината на леса ме поставят в перспективата на Джон за сметка на тази на Роб.Bran did not try to follow. His pony could not keep up. He had seen the ragged man’s eyes, and he was thinking of them now. After a while, the sound of Robb’s laughter receded, and the woods grew silent again.
С разговора между Бран и баща му започват да се избистрят и поставят в перспектива развиваните вече позиции. Извисен над Бран, Едард е "гигант", но внимателните му думи и равнопоставеността, която се установява донякъде в течение на разговора, го превръщат в покровителствено, а не в заплашително присъствие. "Човек може да е смел, само когато го е страх" – думи, които подозрително намирисват на попритоплена житейска мъдрост, но които са многофункционални в случая. Първо, директно събират и помиряват гледните точки на Роб и Джон, а освен това го правят и по непряк начин, защото насочват вниманието ми (подобно на разменените думи, на които Бран не обръща внимание) към дупката в историята между пролога и първа глава. Мога да предположа, че Гаред доста трудно се е измъкнал от обитаваната от Други гора, а думите на Едард ме подбутват в посока на възхищение от подвига на бедния човечец. Това балансира окаяното състояние, в което го наблюдава Бран и премества перспективата ми обратно от черногледството на Джон към малко по-балансирана гледна точка. Със следващите си думи Едард разпръсва суеверията, задръстили въображението на Бран, и преформулира екзекуцията от "направих го, защото е направил нещо зло" (което досега съм подозирал като читател, при липса на друга информация) в "направих го, защото е престъпил закона (макар нищо зло да не е извършил (все още)). " Отново, дълг срещу желание (което би присъствало неизменно, ако екзекуцията беше възмездие за някое зверство примерно), разрешено в полза на дълга, колкото и да е нежелан понякога (Гаред *все пак* нищо не направил от чисто човешка гледна точка, за да заслужи екзекуция). Градацията от обществен към личен дълг продължава с въпроса "Защо *аз* трябваше да го направя?"So deep in thought was he that he never heard the rest of the party until his father moved up to ride beside him. “Are you well, Bran?” he asked, not unkindly.
“Yes, Father,” Bran told him. He looked up. Wrapped in his furs and leathers, mounted on his great warhorse, his lord father loomed over him like a giant. “Robb says the man died bravely, but Jon says he was afraid.”
“What do you think?” his father asked.
Bran thought about it. “Can a man still be brave if he’s afraid?”
“That is the only time a man can be brave,” his father told him. “Do you understand why I did it?”
“He was a wildling,” Bran said. “They carry off women and sell them to the Others.”
His lord father smiled. “Old Nan has been telling you stories again. In truth, the man was an oathbreaker, a deserter from the Night’s Watch. No man is more dangerous. The deserter knows his life is forfeit if he is taken, so he will not flinch from any crime, no matter how vile. But you mistake me. The question was not why the man had to die, but why I must do it.”
Бран не знае, защото никога не му е хрумвало да се запита. Отговорът му е естественото начало на мисловната пътека ("Кралят си има палач. Защо именно ти въздаваш кралското правосъдие, а не той?"), но баща му я продължава вместо него. Кралското правосъдие е част от реда на нещата (Крал Робърт има, Таргариените са имали преди него...), но не е част от *нашия ред*. Отново се променя формулировката "Кралското правосъдие" се превръща в "*Нашето* правосъдие". Кралското правосъдие води началото си от първите крале. Нашето правосъдие води началото си от първите *хора*. Личният дълг и идентичността ни са неразривно свързани. Този дълг е в кръвта ни – да погледнем врага/престъпника/опасността в лицето, да го изслушаме. И ако не можем, той не заслужава да умре (и неизреченото "не заслужаваме да отнемем живота му").Bran had no answer for that. “King Robert has a headsman,” he said, uncertainly.
“He does,” his father admitted. “As did the Targaryen kings before him. Yet our way is the older way. The blood of the First Men still flows in the veins of the Starks, and we hold to the belief that the man who passes the sentence should swing the sword. If you would take a man’s life, you owe it to him to look into his eyes and hear his final words. And if you cannot bear to do that, then perhaps the man does not deserve to die.
“One day, Bran, you will be Robb’s bannerman, holding a keep of your own for your brother and your king, and justice will fall to you. When that day comes, you must take no pleasure in the task, but neither must you look away. A ruler who hides behind paid executioners soon forgets what death is.”
But the man they found bound hand and foot to the holdfast wall awaiting the king’s justice was old and scrawny, not much taller than Robb. He had lost both ears and a finger to frostbite, and he dressed all in black, the same as a brother of the Night’s Watch, except that his furs were ragged and greasy.
Това би трябвало да се допълни/завърши с " така, както аз си я представям."Ghibli wrote:Уф, нищо общо няма с Денерис като външен вид.
Users browsing this forum: No registered users and 2 guests